Основне перформансе вакуум боце ослањају се на њен структурални дизајн, избор материјала и комбинацију неколико кључних технологија, првенствено укључујући систем заптивке, технологију вакуумске изолације, процес премазивања, структурно ојачање и еволуцију материјала.
Систем заптивања: Систем заптивања директно одређује способност{0}}отпорности на цурење и хигијенску безбедност. Његово језгро лежи у заптивним материјалима, прецизном структурном дизајну и оптимизацији сценарија. Кључне заптивне компоненте морају да користе материјале као што је силикон који испуњавају стандарде за контакт са храном, који поседују одличну отпорност на високе и ниске температуре како би се осигурало да нема деформација, старења или ослобађања мириса када се напуне топлом водом или користе током дужег периода. Структура навоја или -пристајања поклопца и отвора мора бити прецизно израчуната и машински обрађена да би се обезбедило чврсто приањање, обезбеђујући уједначен притисак за закључавање за потпуно приањање заптивног материјала. За динамичке сценарије као што су спортска употреба и употреба возила, додатне резе, заптивне конструкције типа -притиском на дугме- или издувни вентили се често користе за обезбеђивање двоструке заштите и балансирања унутрашњег и спољашњег ваздушног притиска, побољшавајући искуство отварања.
Технологија вакуумске изолације: Вакуумска изолација је основни принцип очувања топлоте. Уклањањем ваздуха између двослојне структуре-да би се формирао вакуумски слој, проводљивост топлоте и конвекција могу бити у великој мери блокирани, чиме се постиже дуготрајно-одржавање топлоте и хладноће. Изумио је Сир Јамес Девар 1892. године, ова технологија је била прототип модерне вакум боце.
Процес премазивања: Да би се додатно побољшала ефикасност изолације, сребрни или алуминијумски филм се често облаже на унутрашњи зид структуре са двоструким-зидовима. Овај премаз рефлектује топлоту која се емитује из унутрашњости контејнера назад, ефикасно смањујући губитак топлоте услед топлотног зрачења. Насупрот томе, када складиштите хладне течности, такође спречава спољашње топлотно зрачење да уђе у боцу.
Структурно ојачање: Да би се побољшала практичност и издржљивост, структура вакум боца је кроз историју претрпела бројна побољшања ојачања. Уобичајене методе ојачања укључују додавање металне спољашње шкољке у боцу и постављање заштитне гумене основе.
Еволуција материјала: Материјал унутрашњег омотача вакумских боца је прошао кроз значајну еволуцију. Најраније Девар боце су користиле стаклену облогу. Године 1913. Вилијам Стенли је изумео боцу са дуплим{3}}зинама од нерђајућег челика, значајно побољшавши њену отпорност на ударце. Године 1978. представљене су комерцијално доступне тиквице од нерђајућег челика са двоструким{6}}зидовима и високим{7}}има, чиме се додатно комбинује издржљивост нерђајућег челика са технологијом високе{8}}вакумске изолације, постајући модерна главна струја.
